Stefan Nemanja, veliki vladar Srbije

Nemanjići su najpoznatija srednjovekovna srpska dinastija koja je vladala ovim prostorom više od dva veka. Ime je dobila po svom osnivaču Stefanu Nemanji koji je bio veliki župan Raške, vladar koji je udario temelje stvaranja moćne srpske države u srednjem veku…Na Balkanu se nikada pouzdano ne zna koja će velika sila i kada hteti da odmeri svoje snage sa suparnikom. U kome god pravcu išla osvajanja, sve su vojske uvek gazile balkanske narode, bezuslovno tražeći da im se pokore. Zato je Velik župan Stefan Nemanja(1196- 1228) stvarao  privremene ratničke saveze sa moćnim velikim silama,da bi ostvario svoje državne interese.Ne zaboravimo da je za vreme Nemanjića,Srbija imala najbolji državni status u svojoj istoriji…

Stefan Nemanjić(otac Svetog Save) je dobro procenio da se Vizantija vrtoglavo urušava i odlučio da se okrene Veneciji, pobedniku 4. krstaškog rata.Nije on kriv što se carigradski presto, zbog unutrašnjih, krvavih obračuna pretendenata na vlast, već dugi niz godina opasno ljulja. Više bi voleo da su njegovi pravoslavni susedi mnogo moćniji i da sa njima sklapa ratničke saveze, osvajajući zapadne države. Nažalost, to je pusti san. Politička stvarnost je okrutna i ne mari za njegove snove. Državnička mudrost i razum nalažu mu da duboko potisne svoja nabujala osećanja i da smireno, povučen od dnevne buke, donese odluku sudbonosnu za srpsku državu. Nije vreme da se prkosi. Treba biti strpljiv i mudro sačekati svoju priliku. Istorija priznaje samo pobednike, dok se poraženi brzo zaboravljaju. A Veliki župan hoće da traje….

Ne zaboravimo da pravoslavni susedi nisu blagonakloni prema njemu. Stalno je u ratu sa njima i zna kako su surove njihove kaznene ekspedicije. Zašto bi on njih štedeo? Zar prvi srpski kneževi: Višeslav, Radoslav, Vlastimir, Mutimir, Stojimir i Gojnik nisu bili samo igračke u rukama prevrtljivih vizantijskih careva? Zar se i srpski knez Stefan Vojislav nije borio svim sredstvima protiv vizantijske nadmoći i surovosti, tražeći da njegov narod ima pravo na sopstveni život i državu?Zar Vukan, vrhovni župan istočnih Srba – koga je izabrao za svog pretka jer se divio njegovoj hrabrosti i mudrosti – zar taj njegov uzor nije bio u stalnom ratu sa vizantijskim dvorom a potom, poražen, lično odlazi u carski tabor, preklinje i moli da bi sklopio mir sa moćnijim od sebe, dajući kao taoce svoja dva sinovca, da bi, koliko sutra, ponovo započeo oslobodilački rat? Nema drugog puta Veliki župan nego da prihvati nametnuti savez…

Zahvaljujući braku sa Anom , unukom mletačkog dužda Enrika Dandola, jednog od najuticajnijih ljudi na Zapadu, uspostavio je čvrste veze sa Venecijom i uz pomoć dužda 1217. od pape je dobio kraljevsku krunu.Čin krunisanja bio je veliki politički uspeh. Stefan je izjednačen sa ostalim hrišćanskim kraljevima, a srpskoj državi je priznat suverenitet.Pored Stefana Prvovenčanog u to vreme krunu iz Rima dobili su i bugarski vladar Kalojan (1197-1207), kao i Danilo Galički (1253-1264) iz ruske dinastije Rjurikoviča, prvi kralj Galicije-Volinije (Rusko kraljevstvo), kasnije Jugozapadna Rusija (teritorija današnje zapadne Ukrajine i dela Belorusije)…

Nemanja je za vreme svoje vladavine otpočeo prikupljanje srpskih oblasti u jednu homogenu celinu. Pomerio je granice Srbije iz planinskih predela Rasa u dve velike doline, u moravsku i kosovsko-metohijsku dolinu.Ujedinio je Rašku i Zetu, koje su se dotad pola veka borile za prevlast i otvorio je put za stvaranje još šire nacionalne države. Nemanja pravoslavlje proglašava državnom verom i sa njime počinje period podizanja velelepnih manastira i crkava.Kraljica njegovih zadužbina je Studenica. Ostale su: Đurđevi Stupovi na reci Limu, Arhađel Mihailo u Skoplju, Sveti Pantelejmon u Nišu, Sveta Bogorodica i Sveti Nikola u Kostanici. Sve su to bile njegove zadužbine.Za vreme vladavine Prvovenčanog Srbi su dobili i Hilandar.Pored toga, po svojoj hrišćanskoj širokogrudosti, on je slao bogate poklone crkvama. A njegova darežljivost prema sirotinji i beznadežnima bila je dobro poznata i na Istoku i na Zapadu. Moćni ratnik svoje zemlje i milosrdni Božji čovek, takav beše Nemanja…

Nemanjina braća sigurno nisu rado gledala Nemanjin uspon. Po nekom pravilu, on je, kao najmlađi, trebalo da u svemu sluša svoju stariju braću i nije mogao imati neku samostalnu politiku, a da njih prethodno o tome ne pita. Stefan Nemanja – Prvovenčani u početku je mirno vladao, ali posle očeve smrti odnosi između njega i starijeg brata Vukana su se zaoštrili. Sukob između braće opustošio je zemlju, pa je Rastko (Sava) oko 1205. iz Hilandara doneo mošti svetog Simeona i izmirio braću. Od tada su Nemanjine mošti počivale u Studenici, a među braćom vladao je mir, sve do Vukanove smrti (1207).Na prostorima Raške je uvek vladala velika nesigurnost, jer su razne vojske često nalazile svoj put kroz nju, pa kada se tome dodaju i stalni domaći sukobi oko prestola, onda se vidi da su bile retke godine koje su mogle proći spokojno…

U ugarsko – vizantijskom sukobu, koji je počeo 1166. godine veliki župan Tihomir bio na carevoj strani i u okviru toga slao mu je kao pomoć vojne odrede. Baš u periodu 1167/1168. u Raškoj naglo izbija nezadovoljstvo, praćeno pobunom, zbog toga što župan daje Vizantiji pomoć. Jedan od glavnih nezadovoljnika (možda i organizator) jeste baš Nemanja. Pobuna ne uspeva i Nemanju župan Tihomir hvata i baca u tamnicu. Iz tamnice Nemanja uskoro beži i uspeva da Tihomira skine sa vlasti i da on sam postane veliki župan.Zlobnici optužuju Stefana Nemanju da je ubio svog brata Tihomira,kojeg je porazio u jednom boju na Kosovu/1168. Poraženi vojnici u teškim oklopima, prelazeći preko reke Sitnice su se podavili, a među njima i Tihomir…“U ovoj bici pobede Srbi, a pogibija Vizantijaca je bila velika i padoše od oružja svi, i nestade im pomena sa zemlje.Učiniv bitku tu, jedan od zakonoprestupne braće njegove svrši, utopiv se u vodi.“(Stefan Prvovenčani).Da su Vizantijci dobili bitku,ko zna kako bi kaznili Nemanju.Nakon ove pobede Nemanja je postao gospodar Raške, ne apsolutni, to će postati nešto kasnije…

Ujedinjavanje srpskih zemalja je bio Nemanjin prvenstveni cilj; najpre u Raškoj da se stavi pod kontrolu sve ono što je nekada raški veliki župan imao pod svojom vlašću. Nakon toga ujediniti Rašku sa srpskim zemljama koje se nalaze u primorju, dakle sa Zetom, pomoću kojih bi izašao na more i obezbedio sebi ulazak u Evropu. Takva država, koja je naslonjena na more sa kojeg može stizati pomoć, može svoje armije da okrene i da udari na Vizantiju…Zeta je bila katolička zemlja, imala je već državnu tradiciju pa čak i kraljevsku krunu, otvorena je ka moru i daleko jača što se tiče kulture. Sve prednosti su bile na strani Zete, a Nemanja se ipak odlučio da Raška bude ta koja će da bude centar okupljanja srpstva i centar koji će stvoriti državu. Samim tim što se odlučio za Rašku, Nemanja se opredelio i za pravoslavnu veru…

Nemanja je prvi put kršten po latinskom obredu,jer u Duklji nije bilo pravoslavnih svještenika, a kada se vratio u Rašku, krstio se drugi put – u crkvi Svetih Petra i Pavla u Rasu, po pravoslavnom običaju. O tom svome krštenju,Nemanja je pisao u uvodu Hilandarske povelje, 1198 godine: „I postavi me (Bog za ) velikoga župana, narečenoga u svetom krštenju Stefana Nemanju “…Nemanjino prekrštavanje ne treba da iznenadi. On je došao iz Zete koja je bila katolička zemlja i to što je tamo kršten po katoličkim običajem jeste sasvim normalno, kao što je i prekrštavanje takođe sasvim u skladu sa običajima koji su tada vladali u Raškoj, koja je u odnosu na Zetu bila mnogo konzervativnija zemlja i u kojoj katolika skoro da i nije bilo…

Nemanja je i te kako svestan da će sve ono što on učini biti učinjeno snagom oružja i njegovim ličnim zalaganjem, ali pitanje je šta će se desiti nakon njegove smrti. Najverovatnije da će se sve raspasti i da će krvavi partikularni obračuni rasturiti celo njegovo delo. On nije smeo dozvoliti da Srbiju drži ujedinjena snaga jednoga čoveka, tu je trebalo nešto i više. Bila je potrebna jedna ideja koja će Srbe da drži na okupu, ta ideja je bila pravoslavlje i neko je morao da joj stvori onaj oblik koji će biti prihvatljiv za sve. Taj zadatak on nije mogao sam obaviti. To je morao neko drugi. Nekako u to doba rođen je i najmlađi Nemanjin sin po imenu Rastko (Sveti Sava).Kaže se da je Sbiju fizički stvorio Nemanja, a duhovno i intelektualno Sava. Samo zahvaljujući njegovoj pomoći s jedne strane, i spremnosti Srba da ga slede i slušaju kao svog duhovnog oca, učitelja i prosvetitelja, s druge strane, mi smo se održali na ovoj istorijskoj vetrometini do dana današnjega.Srpski narod je od kada se pamti išao krsnom stazom. Nesloga i izdaja najteže su ga ranjavale, dušu mu tanjile, ali je imao Bogom uvek poneku miomirisnu dušu od podviga i viteštva, da ga iscjeli, osnaži i obnovi…

Kada je utvrdio državu i u njoj pravoslavnu veru,Nemanja se zamonašio sledeći primer svog sina Save – Rastka Nemanjića, u manastiru Studenica. Vladarski plašt zamenio je skromnom monaškom rizom, mač krstom, štit jevanđeljem, veseli i bučni dvor hilandarskom tišinom.Silazeći sa trona peo se u večnost…Činjenica da je posle šest vekova srpski vožd Karađorđe poveo Srbe na ustanak pod stegom na kome se nalazio lik upravo ovog srpskog vladara samo je još jedan dokaz značaja i nezaborava Stefana Nemanjića, koji traje evo više od osam stoleća…

Zvanična istoriografija potpuno zanemaruje srpsku istoriju pre Nemanje, koji se pojavljuje tek u 12. stoleću Nove ere. Zvanično se sledi samo ono što je o Srbiji pisao Konstantin Jireček, jedan od najamnika Bečko-berlinske isotrijske škole. On osporava srpsko starosedelaštvo Srba na Balkanu, pa zato nije spominjao Srbiju – osnovanu 490. godine, s prestonicom u Skadru. U ovom antičkom srpskom gradu, koji se zvao i Troja, i Ilij, stolovale su srpske dinastije: Svevladovići, Svetimirovići i Oštrivojevići, od 490. do 1171. godine. Zanimljivo je, da je o prednemanjićkom Srbijom pisao i katolički sveštenik Andrija Kačić-Miošić u 18. stoleću(kao i tadašnji istoričar iz Venecije Sebastijan Dolči),a on je u svojoj knjizi: „Prisvitlom gospodinu“, naveo većinu srpskih vladara u Skadru…

Kačić Miošić pominje kralja Bodina i njegovog oca, kralja Mihaila iz dinastije Vojislavljevića, koja je Srbijom vladala u 11.veku, dakle, puno pre rođenja Stefana Nemanje. Bodinov pečat sa likom svetog Teodora pronađen je u Arheološkom muzeju u Istanbulu 2008. godine, a portret kralja Mihaila nalazi se u crkvi svetog Mihajla u Stonu pored Dubrovnika.Dokaz je i pečat kneza Strojimira, pripadnika dinastije Vlastimirovića iz 9.veka. Pečat se 2006.odjednom pojavio na aukciji u Nemačkoj. Bio u privatnoj kolekciji i pravo je pitanje odakle nekom Nemcu srpski pečat i kolike još tragove naše istorije skrivaju privatne kolekcije po svetu?!…

This entry was posted in Uncategorized. Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s