Dečiji koncetracioni logori u Nezavisnoj državi Hrvatskoj

Pod zaštitom nacističkih okupatora, u Zagrebu je pre tačno 72 godine, 10. aprila 1941, proglašena takozvana “Nezavisna Država Hrvatska”, pod vodstvom Ante Pavelića, koji je predvodio hrvatski ustaški pokret.NDH je u jednom nadmašila naciste – bila je jedina država koja je imala posebne logore za decu – Sisku, Jasenovcu, Jastrebarskom, Staroj Gradiški i Metajni na Pagu.U istoriji ljudske rase, nikada nije zabeleženo postojanje logora za ubijanje dece! Ministar pravde NDH Milovan Žanić 2. juna 1941. u Novoj Gradiški izneo je nacionalni program Pavelićeve države: “Nova država, naša zemlja je samo za Hrvate i ni za koga drugog. Nema puteva, nema načina koje mi Hrvati nećemo da upotrebimo da našu zemlju učinimo zaista našom i da je počistimo od pravoslavnih Srba.”…

U NDH su, prema do sada istraženim podacima od aprila 1941. godine do maja 1945. živote izgubila 74.762 deteta mlađa od 14 godina. Među njima je bilo 14.528 mališana koji su evidentirani kao žrtve rata. Nad 60.234 dece u NDH izvršen je najteži oblik genocida.Srpska i jevrejska deca su izgladnjivana i ubijana, samo zato što su im roditelji bili Jevreji ili Srbi.Maks Luburić je posle rata na suđenju rekao da su dečje grobnice u Donjoj Gradini danima posle ukopavanja žrtava disale. Krv je ispod vrila!Tamo je postojalo i postrojenje za proizvodnju sapuna od ljudskog mesa, koje se sastojalo od 12 kazana, separatora, koje je konstruisao inženjer Rozenberg….

Deca, ta nežna bića, bila su ostavljana bez odeće, spavala su na golom podu, bila su izgladnjavana i mučena žedu, razboljevala su se od šarlaha, tifusa i dezinterije. Ona su bila živi kosturi iz kojih su, od krvavog proliva, visila creva. Nisu imala snage niti da idu, niti da plaču i umirala su u velikim grupama, ili su bivala ugušena gasom.Kako su se ustaški zločinci sadistički iživljavali nad decom pokazuje zapis sa svedočenja Ljube Vranješa, logoraša iz Jasenovca: „Jedna žena držala je na grudima dijete staro možda šest mjeseci. Naišli su Ljubo Miloš i Ante Vrban. Miloš se obratio ženi:

— Molim vas, da li bi ga dozvolili meni?

Uzeo je dijete i počeo govoriti kako je lijepo. Onda se okrenuo Anti Vrbanu i komandovao:

— Na gotovs!

Vrban je izvadio kamu, a Ljubo Miloš je bacio dijete u vazduh i ono je palo na isukani Vrbanov nož. Majka je vrisnula i potrčala prema {28} djetetu, ali ju je Ljubo Miloš presreo, zgrabio za kosu i zaklao. Onda se Ljubo Miloš okrenuo prema meni i upitao:

— Da li si nešto vidio i čuo?

Rekao sam da ništa nisam vidio. Miloš je onda viknuo da se gubim na posao i ja sam se brzo udaljio, preneražen i prestrašen.

Na suđenju Ljubi Milošu, jednom od najkrvavijih komandanata jasenovačkog logora, 13. jula 1948, jedno od pitanja sudije bilo je:

— Šta se radilo i kako se postupalo sa djecom?

— Ona su takođe likvidirana na isti način kao i odrasli,“rekao je Miloš….

Jedan od najmostruoznijih događaja, čak i kada su u pitanju ustaše, desio se u školi u Šargovcu,u blizini Banja Luke. Ustaše, predvođene fratarom Tomislavom Filipovićem,zvani SOTONA, ušle su u učionicu,a Filipović od učiteljice tražio da mu izvede srpsko dete. Pošto su mu izveli devojčicu Radojku Glamočanin, Filipivić je dete zaklao pred razredom, tražeći od ustaša da slede njegov primer.Tog dana u školskom dvorištu zaklano je 53 dece, pred očima njihovih vršnjaka. Učiteljica Dobrila Martinović je od užasa izgubila razum.Dokazano je da je u masakru u banjalućkim selima Drakulić, Šargovac i Motike, ubijeno više od 500 dece, mlađe od 14 godina, odnosno da je od oko 2.300 ubijenih ljudi svaka peta žrtva bila dete!…

Za Dianu Budisavljević, rođenu Austrijanku koja je iz krvavih ustaških logora tokom NDH izbavila oko 12.000 bespomoćne dece, uglavnom srpske, sa Korduna, Kozare, iz hrvatskih i bosanskih sela, ne zna gotovo niko. Znaju istoričari, neki preživeli logoraši i njeni retki potomci.SRAM  VAS BILO SRBI! …Nažalost,ustaški zločini ponovili su se opet prilikom raspada Jugoslavije.Zlo oličeno u fašizmu i njegovoj specijalnoj verziji ustaštvu, za koje su samo naivni mislili da je stvar prošlosti, obnovilo je svoju snagu i svoju državu 1991. godine.

O pogromu Jevreja zna ceo svet, o onome što se dešavalo u Jasenovcu ne zna skoro niko. Odgovornost je naša. Jasenovac je za Srbe ono što je za Jevreje Aušvic. U Jasenovcu je ubijeno više stotina hiljada Srba. Ta brojka ide od 700.000. do 1.000.000. Recimo, general Aleksandar Ler, komandant za jugoistok, 1943. obaveštava Berlin da je do febrauara 1943. umoreno 400.000 Srba, zatim, SS general Ernst Fik 15. marta 1944. izveštava nadređenog Hajnriha Himlera da je u logorima u NDH poklano do 700.000 ljudi… Krajem 1944. nemački opunomoćeni general u Hrvatskoj Edmund Glez fon Horstnau piše o 750.000 pobijenih Srba.U zapisniku od 18. maja 1945, koji je napravila Anketna komisija Zemaljske komisije Hrvatske, a koja je prva uzimala svedočenja preživelih u Jasenovcu, Hrvat Milan Duzemlić iz Drenovog Boka, koji je bio opštinski beležnik u Jasenovcu, kaže: “Do dana mog hapšenja i sprovođenja u logor, do 21. decembara 1943, prijavljeno nam je 900.000 ubijenih u logoru… To su činjenice koje se ne mogu sakriti….Ustaše su za samo četiri godine rata pobile oko milion pravoslavnih Srba, izvršivši nad srpskim narodom organizovani i najsvirepiji genocid,HOLIKAUST!..

Svoje žrtve su životinjski mučili – teško i dugo, bez hrane i vode, vadeći im oči i odsecajući delove tela, pa ih usmrćivali prebijanjem, klanjem, udaranjem maljem u lobanju, bacanjem živih u grotlo peći, kuvanjem sapuna od žrtava, zatrpavanjem živih u nasipe i grobove, vađenjem nerođene dece iz utrobe majki i na druge svirepe načine…U zločinima ustaške vojske učestvovali su i katolički vojni sveštenici koji su bili zastupljeni u Saboru NDH.Članovi Sabora bili su Alojzije Stepinac i još desetak sveštenika.Muslimani su u punoj meri učestvovali u vojnim i policijskim snagama ustaškog režima, što ih je činilo saučesnicima u BALKANSKOM HOLOKAUSTU koji je vršila vlast NDH.Monstrum Ante Pavelić  je muslimane (tada nije bilo Bošnjaka) častio epitetom „cvijeće hrvatskoga naroda“. Pavelić je za svog prvog zamenika postavio zloglasnog Ademagu Mešića iz Tešnja, a na vrh ustaške vlade, sa sedištem u Banja Luci, imenovan je Osman Kulenović, koji je na toj dužnosti ostao sve do 7. novembra 1941. godine, kada ga je nasledio njegov brat Džafer. Od tada se sedište ustaške vlade seli u Zagreb.U toj NDH vladi ministri su bili Mehmed Mehičić i Hilmija Bešlagić, a zamenici ministara Hakija Hadžić i Junuz Mehmedagić. Predsednik vrhovnog suda NDH zvao se Asim Ugljen.Među starešinama ustaške vojske veliki ugled uživali su generali muslimani: Salih Alikadić, Junuz Ajanović i Muharem Hromić…

Masovan pokolj kamama i bajonetima iscrpljenih i izgladnelih Srba u glinskoj crkvi krajem jula 1941. godine od strane ustaša, jedan je od najmonstruoznijih zločina.Taj tragičan događaj ponajviše je poznat na osnovu iskaza koga je dao preživeli svedok i žrtva ustaškog klanja kordunaški Srbin Ljuban Jednak. Musliman Hilmija Berberović„koji je učestvovao u tom klanju, na saslušanju je opisao taj događaj u pravoslavnom hramu u Glini:.…„ U crkvu je moglo stati oko 1.000 ljudi… Za vrijeme klanja je pred crkvom postavljena straža, a ovo je činjeno radi toga što su se neki pravoslavci penjali u zvonaru, pa su zatim skakali sa nje. Ja sam bio određen da vršim klanje u tri maha… Ubijanje je vršeno na taj način što smo neke udarali pravo u srce, neke klali preko vrata, a neke udarali gđe stignemo… Za vrijeme klanja nije gorjela svjetlost u crkvi, već su bili određeni specijalni vojnici koji su u rukama držali baterijske električne lampe i time nam osvetljavali prostor… Ovo klanje u crkvi desilo se 7 do 8 puta, a ja sam učestvovao tri puta. Za vrijeme klanja svi smo bili toliko uprljani krvlju, da se uniforma nije mogla očistiti, već smo je zamjenjivali u magacinu, a poslije se prala. Crkva je poslije svakog klanja prana. Kad se klanje završavalo, dolazili su kamioni i nosili lješeve…“…

U januaru 1943. godine ustaše su u Jasenovcu organizovale takmičenje u klanju logoraša, mahom pravoslavnih Srba. Kladili su se ko će zaklati više ljudi. Sve što se desilo zapisao je logorski lekar. U krvavom takmičenju Pero Brzića zaklao 1.350 ljudi,drugo mesto pripalo je koljaču Žilu Frkoviću,koji je zaklao 1.100 ljudi, dok su ostali stigli da zakolju po 300-400…

Podsetimo se i zapisa dr Samuela Pinta:„ Na sam Božić 1941. dovedena je grupa Srba iz Pakraca i pakračkog kotara. Tu su se odmah sastali najkrvaviji saradnici Luburića : Ivica Matković iz Šibenika , Ljubo Miloš iz Hercegovine , Jozo Matijević iz Gospića, Mujo Musić iz Bihaća ili Cazina i još neki pomagači. Počelo je klanje.Ustaše su se takmičile ko će biti krvoločniji . Vađenje srca , grkljana i očiju sa ustaškim bodežima i klanje trajalo je cijeli dan.“….Nemci su tražili od ustaša da ne budu toliko okrutni, jer zbog njihovih zločina, sve više ljudi odlazi u partizane…

Pavelićeve ustaše su bili najmonstruoznija i najužasnija koljačka falanga u istoriji sveta!Sva ta zverstva koja su činjena u NDH ljudski um nije zabeležio.U svojim memoarima, za hrvatski pokolj Srba,Hitlerov specijalni opunomoćenik za Balkan, dr Herman Nojbaher kaže:„Pokolj Srba od strane Hrvata spada u najsvirepije akcije masovnog ubistva cele svetske istorije. Doživeo sam da mi se ustaške vodje hvale kako su zaklali milion Srba, uključujući tu i odojčad, decu, žene i starce.”….

Italijani su se takodje zgražavali nad hrvatskim zločinima u Drugom svetskom ratu, ostavljajući o tome nemali broj dokumenata. Među najpotresnija italijanska dokumenta o hrvatskom genocidu nad Srbima spada pismo generala Aleksandra Luzana Musoliniju. Evo tog pisma: Obilazeći sreska mesta Stolac, Čapljinu i Ljubinje (između 60 i 130 km severno od Dubrovnika) – saznam od naših obaveštajnih oficira da su Pavelićeve ustaše, prethodnog dana, počinile neki zločin u jednom selu (Prebilovci).Nedostaju mi reči da opišem ono što sam tamo zatekao. U velikoj školskoj učionici, zatekao sam zaklanu učiteljicu i 120 njenih učenika! Nijedno dete nije bilo starije od 12 godina! Zločin je neumesna i nevina reč – to je prevazilazilo svako ludilo! Mnogima su odsekli glave i poredjali ih po djačkim klupama. Iz rasporenih utroba ustaše su izvukle creva i, kao novogodišnje vrpce, rastegli ih ispod plafona i ekserima ukucali u zidove! Roj muva i nesnošljiv smrad nisu dozvoljavali da se tu duže zadržimo. Primetio sam načeti džak soli u ćošku i zgranuto ustanovio da su ih klali polako, soleći im vratove! I taman kad smo odlazili, u zadnjoj klupi se začulo dečje krkljanje. Pošaljem dvojicu vojnika da vide šta je. Izneli su jednog djaka, još je bio u životu, disao je sa napola presečenim grkljanom! Svojim kolima odvezem to jadno dete u našu vojnu bolnicu, povratimo ga svesti i od njega saznamo punu istinu o tragediji.Zločinci su najpre, na smenu, silovali učiteljicu Srpkinju (ime joj je Stana Arnautović) i onda je, pred decom ubili. Silovali su i devojčice od osam godina. Za sve to vreme, pevao je silom dovedeni orkestar cigana i udarao u tambure!Od hiljadu i nešto duša, u selu više nema nikoga! Istoga dana (to smo otkrili kasnije) kad je izvršen zločin u školi, ustaše su pohvatale još 700 stanovnika sela Prebilovci i sve ih bacili u jamu ili na životinjski način na putu do jame pobili.Posle ovakvih događaja Italijanska vojska staje u zaštitu Srpskog življa i proteruje ustaše iz Istre i Dalmacije!…ZA OVAJ HOLOKAUST NIKO NIJE ODGOVARAO!!!

Predsednik SAD – a Teodor F. Ruzvelt 1944. g. , dakle još pre završetka rata , izjavio da su Hrvati divlje životinje i da kao takve nemaju pravo da nakon rata žive u bilo kakvoj svojoj nacionalnoj državi,već u rezervatima i to pod prismotrom međunarodne zajednice……

https://zlj13051967.files.wordpress.com/2013/03/1457639970_c5943b0c3c11.jpg?w=356&h=519

Posle katoličkog kongresa u Zagrebu, 1900. godine, započeto je svesno poistovećivanje katoličanstva sa Hrvatskom. Direktive za to stizale su iz Beča ali i iz Vatikana. Prva faza bila je “čišćenje” stranog elementa iz katoličke Hrvatske. Na udaru su se našli Srbi, Jevreji i Cigani. To bi mogao da bude signal mržnje prema pravoslavcima. Kongres je izgleda imao za cilj da na hrvatskom prostoru stvori bojovnike katolicizma. Dugom i veštom indoktrinacijom dobijeno je fanatizovano katoličanstvo koje je u sebi sadržalo i hrvatski nacionalizam.Ideolog ustaškog pokreta i osnivač Hrvatske stranke prava bio je Ante Starčević, sin pokatoličenog Srbina, poreklom iz Grblja u Crnoj Gori i majke Srpkinje. Gotovo svi upravnici ustaškog logora Jasenovac imali su srpsko poreklo.Vođe ustaškog pokreta su prvu nepravdu načinili narodu iz kojega su potekli. Prema svojim precima, prema svojoj narodnoj tradiciji, prema svom nacionalnom identitetu…

Kad god neko počne da napada Srbe,prvo što se zapitam da nije slučajno iz kategorije „bivši Srbin“. Kategorija slična izdajniku, samo mnogo više ostrašćena, izgubljenog duha, izgubljene duše, bez mogućnosti da se spase.Pokušavajući da dokaže da pripada nečemu i da je nešto što nije, ne bira sredstva da uspe u tome. Jedino što uspeva je da kao i svaki beskičmeni gmizavac puže kroz život bez šanse da se podigne na noge.Napomenuo bih one istoriji dobro poznate: janičari, ustaše … Istorija u njima nije pronašla ništa ljudsko, ništa što bi ih činilo vrednim.Pokušavajući da obmanu druge jedino uspevaju da obmanu sebe, izgubivši duh do te mere da se ne mogu zvati čovekom. Vremenom su samo sem imena „bivši Srbin“ dodali prezime „bivši čovek“.Spaljeno srce i poharana duša poniznih sluga novih vladara, konjušari i izvršioci najprljavijih i najgnusnijih zadataka zaboravljajući da takve niko ne poštuje jer ko je jednom prodao dušu prodaće je opet. To više nije pitanje. Pitanje je samo kada i za koliko….

Za vreme Drugog svetskog rata,nije bilo goreg mesta za život od Srbije,ali dva najveća pisca i književnika ikad rođena na ovim prostorima,Meša Selimović i Ivo Andrić dolaze baš u Srbiju.Meša Selimović se 1941. nalazi u Zagrebu, odbija sve privilegije kojim ga obasipa ustaški režim i odgovara svojoj tadašnoj devojci koja ga u neverici pita zašto ide u Srbiju: “Kakav bih ja to Srbin bio kad ne bi bio sa Srbijom kada joj je teško ? ” Iste godine i Ivo Andrić dolazi u Beograd. Sa prezirom odbija ličnu ponudu Pavelića da bira poziciju u NDH koju želi i bira život u Beogradu u siromaštvu i pod bombama, a kao svoju nacionalnost upisuje – Srbin. Andrić je dobro znao, jer je jedan njegov rođak bio katolički sveštenik, kako je Katolička crkva od njih, Srba katolika u Bosni stvarala Hrvate. Ali najveći među Srbima islamske vere, kao i Srbima katoličke vere ostajali su u srpstvu i onda kada je bilo najteže. Jer Srbin je najjači onda kada je najteže, srpstvo je samo za najhrabije Srbe i Srpkinje, slabi bježe u toponimske nacije. Dovoljan je primer Emira Kusturice koji je mogao imati kolekciju Oskara samo da se hteo odreći srpstva. Čak i mnogi nesrbi, poput Petera Hendkea koji je ostao bez Nobelove nagrade jer je branio Srbe prepoznavali su taj srpski duh, tu srpsku iskru ljubavi, slobode, pravde, časti koju ni jedna okupacija, ni jedan genocid, ni jedno ropstvo nisu uspeli ugasiti…

Film- “Oproštaj kao kazna” je kratkometražni igarni film, zasnovan na stvarnom događaju u kojem je ustaša – zločinac Žile Friganović, prema vlastitom priznanju, opklade radi, za nekoliko časova zaklao 1.100 Srba, među kojima i starca Vukašina…”Samo ti, dijete, radi svoj posao”, rekao je starac Vukašin ubici Friganoviću, a njegove reči i mirnoća s kojom ih je izgovorio sprečile su zločinca/monstruma, da nastavi sa svojim krvavim pirom…http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:414525-Zver-umorna-od-klanja

Advertisements
This entry was posted in Uncategorized. Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s